18:26 , среда , 23 мај 2018
Početna / VIJESTI / HRONIKA / „TO JE OSjEĆAJ KAO KAD VAM NEKO ZABODE NAJVEĆI NOŽ U SRCE“

„TO JE OSjEĆAJ KAO KAD VAM NEKO ZABODE NAJVEĆI NOŽ U SRCE“

Svakog dana u Srbiji jedno dete oboli od kancera, a svake sedmice jedno premine. Njihove majke po Zakonu imaju pravo na 65 posto od plate kada su na bolovanju.

Zakon kaže da majke mogu biti na bolovanju četiri meseca. Lečenje dece od kancera u proseku traje 105 nedelja, a 75 posto brakova se u tom procesu završe razvodom.

Možemo li da imamo više sluha za ove roditelje I decu koja se bore za život? Koliko smo tolerantni na decu koja nemaju kosu, kako edukujemo našu decu i kako se ponašamo na ulici. Da li ovi roditelji ostaju sami, bez mogućnosti da se oslone na državu, sistem, društvo i nas kao pojedince. Možemo li drugačije?

Julskog poslepodneva 2012. godine, porodica Đurović je krenula na more, ali je, zahvaljujući majčinskom instiktu ipak okrenula auto i odvela dvoipogodišnju Teodoru na pregled, koja je koliko juče dobila nalaz da je zdrava, ali majci nešto nije dalo mira. Posle prvog ultrazvučnog pregleda, lekari roditeljima saopštavaju da im dete umire.

“To je osećaj kao kad vam neko zabode najveći nož u srce i vrti ga levo, desno, gore, dole”, priča Marija, Teodorina majka taj osećaj kada je prvi put čula dijagnozu.

Prva dijagnoza je bila da je jetra pred pucanjem i da su u pitanju dani ili nedelje kada će jetra otkazati. Da je potrebna hitna transplantacija.

Izašla je napolje I rekla mužu: “MI je gubimo, ona umire.”

Uz detaljnije analize, ustanovljeno je da nije jetra, već da su u pitanju bubrezi. Pronađeni su tumori na bubrezima, rečeno im je da je to embrionalni tumor, obostrani Wilmsov tumor, koji je teško rešiv. Prognoze nisu bile dobre i rečeno je da je potrebna hitna transplantacija.

Apsurdno, roditeljima je laknulo – nije jetra. Iako su bili svesni da se detetova oba mala bubrega ne vide od te tumorne mase, pomislili su da ipak neće izgubiti dete.

Uz određeni tretman i hemioterapije, doktori prognoziraju da Teodora može da izdrži osam meseci u životu do transplantacije.

Majka i dete ostaju na onkologiji, u okruženju teško bolesne dece I izbezumljenih roditelja, koji, svako na svoj način, ispoljava strah. Psihologa nema da im pomogne kroz taj proces. Srećom, Mala Teodora je sve to prihvatila, na hemioterapiju je išla sa osmehom, jer je jedva čekala da se druži sa svojim doktorom.

U traženju rešenja da im dete preživi, porodica Đurović dobija kontakt bolnice, naučno istraživačkog centra St. Jude u Memfisu, koja je jedna od retkih u svetu koja bi mogla da pomogne Teodori. Odstranjivanje Vilmsovog tumora u toj bolnici ima visoku stopu preživljavanja. Njihova odluka da, uprkos odgovaranjima naših lekara, ipak odu u Ameriku, bila je presudna.

Pišu mail dr Endruu Davidovu, stručnjaku za dečiju onkologiju, I opisali su mu stanje u kom je njihova devojčica. Samo nekoliko sati kasnije, dobijaju odgovor da doktor misli da bi mogao da izvede operaciju kojom je moguće da spasi oba detetova bubrega. Poziva celu porodicu Đurović da dođu u Memfis I piše im garantno pismo za vizu.

Njihovi prijatelji počinju da organizuju akciju skupljanja novca za put i organizuju humanitarne akcije, iako još niko ne zna koliko će koštati operacija i svi propratni troškovi

Marija kaže da je skupljanje novca za izlečenje njenog deteta bolelo podjednako kao I njena bolest. I stalno je morila misao, kako da se svim tim ljudima oduži.

Naši lekari nisu bili oduševljeni odlukom porodice Đurović da nastavi lečenje u Americi. Govorili su im: “Morate biti svesni da je to istraživački centar I da će vase dete biti zamorče u eksperimentu”. Ali, kaže Marija, mi nismo imali izbor ili drugo rešenje kojim bi njihovom detetu bio spasen život.

Oni stižu u Memfis, gde ih već od aerodroma sprovode zaposleni u St. Judu. Dobijaju svoj apartman, pomoć psihologa i socijalnog radnika, koji je uz njih 24 sata. Volonteri su svuda, njima na usluzi.

Odjednom se nalaze u atmosferi ozdravljenja, gde nestaje strah, iako je pred njima najteža bitka. “I St. Jude je bolnica u kojoj deca umiru, ali se smrt ne vidi I ne oseća”, kaže Marija.

St. Jude je bolnica koja funkcioniše isključivo na principu donacija, mnoge svetske ugledne, javne i anonimne ličnosti, Holivudski glumci, pevači, sportisti daju donacije bolnici.

Ceo grad Memfis je posvećen oboleloj deci, svi im nude smeštaj, pomoć, daju deci simboličan novac, donose im kolače, ne naplaćuju prevoz….

Samo par dana posle dolaska, Teodori rade operaciju, koja je trajala 7 sati. Marija je spremila svoje dete za operaciju, ona je uvela u salu, a devojčica je primila anesteziju u majčinom naručju. I probudila se pored majke i oca.

Za vreme operacije, na svakih 30-ak minuta dobijali su telefonski poziv od sestre iz operacione sale, koja ih je izveštavala o toku operacije I detaljno opisivala šta se detetu u tom momentu radilo.

Lekar je odmah došao posle operacije I podneo im izveštaj: operacija je uspela, spasli su detetu po 2/3 bubrega.

Narednih pet dana bili su izuzetno teški za dete – u velikim je bolovima, primala je morfijum, imala je noćne more, ali je sve to prebrodila. Peti dan po operaciji, Teodora je već bila u zoološkom vrtu u Memfisu.

Ekipa Život priča je zamolila dr Endrua Davidova za intervju, na koji je on rado pristao. Rekao nam je da je bolnica St. Jude po mnogo čemu specifična u odnosu na druge ustanove sličnog tipa, da funkcioniše na principu donacija, da su svi doktori i osoblje potpuno posvećeni brizi o deci I njihovom ozdravljenju, da se trude da I roditeljima olakšaju boravak u uslovima koji nisu baš najprijatniji. Pričao nam je I o posvećenosti celog grada oboleloj deci I rekao da se s radošću seća svojih pacijenata iz Srbije, od kojih je dobio I brojne poklone, posebno knjige o Srbiji, tako da ima priliku da se bolje upozna sa našom zemljom.

Do sada je oko desetoro dece iz Srbije izlečeno u St Judu. Većina njih je tretmane lečenja počinjala ovde u Srbiji i američki doktori su bili jako zadovoljni načinom lečenja I protokolom. Razlika je samo u uslovima rada i pristupu pacijentima.

Marija je, posle mnogobrojnih osuda i osporavanja njenih namera, uspela da uveže naše lekare sa bolnicom St. Jude I danas se mnogi od njih konsultuju sa stručnjacima Iz Amerike i dr Davidovom.

Teodora je danas zdrava osmogodišnja devojčica koja se jedva seća šta je sve preživela. Ali, njena porodica ne može da zaboravi. Zato je porodica Đurović sve svoje slobodno vreme posvetila tome da pomogne drugoj oboleloj deci i njihovim roditeljima da se suoče sa dijagnozom, da se bore i da veruju da šansa za izlečenje uvek postoji. To čine kroz Udruženje roditelja dece obolele od raka, Nurdor.

Aktivna je u Nurdoru, koji je zaslužan za izgradnju hemato onkološkog dečijeg odeljenja Kliničkog centra u Nišu, čije otvaranje je planirano za sredinu maja. Uslovi u bolnici biće približno onim američkim, na šta su posebno ponosni.

Takođe, Nurdor se bori za promenu zakona u Srbiji da majke, čija su deca obolela od raka, imaju bolovanje onoliko koliko lečenje njihovog deteta traje I da za to vreme dobijaju punu platu.

Iako su od zvaničnih institucija i predsednika države dobijali obećanja da će se to I ostvariti, taj zakon još nije donet.

Ipak, I Nurdor I Marija nastavljaju zajedničku borbu da ukažu javnosti na toleranciju prema bolesnoj deci, da je to samo njihovo trenutno stanje i da će, nadamo se većina njih, uspeti da ozdravi I nastavi svoje živote, samo sa gorkim sećanjem na ono šta su preživeli.

Izvor: B92

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *